Samokritičnost potiče od odrastanja u naglašeno kritikujućem okruženju. Verbalno zlostavljanje i kritikovanje dece od strane roditelja (npr: “Nespretan si/glup si/bezvredan si…) se interanalizuje u detetovu sliku o sebi. Ovo dovodi do toga da dete postane obuzeto osećanjima neuspeha, bezvrednosti, inferiornosti i sumnje u sebe.

Primarna funkcija samokritičnosti je da pogura osobu da uloži napor da se poboljša, gde osoba verovatno neće moći da odgovori na sve visoko postavljene zahteve, što može da vodi i samogađenju ili mržnji prema sebi. Život sa samokritikom i perfekcionizmom doprinosi osobi da preterano reaguje na najmanje greške ili probleme i oseća da je drugi procenjuju i osudjuju.

Samokritičnost ume da bude nemilosrdna i zla, a budući da je u pitanju unutrašnji proces, osoba ne može da pobegne od sopstvenog mučenja.
Uloga terapeuta je da klijentovu pažnju usmeri na prirodu i obim samokritičnosti, da mu pomogne da shvati njegovu svrhu i poreklo i da je zameni saosećajnim i više samoprihvatajućim samogovorom.